Dok slikam, ja prenosim svoj život. Moje slikarstvo je autobiografsko.        Prilikom slikanja mislim na svoje korene, dole, na moru , na sunce , na detinjstvo, na moju baku, Dalmatinku – Kolorit na mojim slikama. Možda baš zato što nisam boravila tamo jedan period rata, moji utisci i sećanja su jači. Toplina detinjstva prožima me i vuče ka slikarstvu.. Potreba za imaginarnim je sve veća samim tim što taj život više ne postoji, ja ga stalno proživljavam slikajući. Šta god da slikam , bilo portret, ljudsku figuru ili predeo, ja mislim na svoje detinjstvo koje kroz boju  prenosim na sliku. Otuda pregršt improzivacija i slikanje je uzbudljivije. Nikada ne znam gde ću i kada završiti. Ne vezujem se za sliku. Ona  nastavlja  sama da priča. Ona je za mene tada doživljena i ja idem dalje.